| Gogy | Date: Tuesday, 04.10.2012, 5:57 PM | Message # 1 |
|
Colonel
Group: Administrators
Messages: 180
Status: Offline
| Najstarija do sada poznata preistorijska rasa pasa bila je zivotinja slicna danasnjem spicu zbog cega
Keler i Hilchajmer i vezuju poreklo ovog psa za sakala. Posto su ostatke ovog psa nasli u tresetistima blizu
ljudskih naselja na kolju, Ritmajer ga je nazvao tresetisni spic. Njegovi najstariji ostaci pripadaju prelazu od
od starijeg ka mladjem kamenom dobu. Tada jos nije bilo zemljoradnje i stocarstva. Ljudi tog vremena bili su
lovci i ribari, a pas je bio njihova prva pa prema tome i najstarija domaca zivotinja. Znacajno je da se
pas u pocetku mladjeg kamenog doba javlja prvo kod ribara na obalama istocnih mora jer su oni bili pos-
tojaniji od ostalih lovaca - nomada. Tresetisni pas tada nije pokazivao nista sto bi ukazivalo na njegovu
promenljivost. Sredinom mladjeg kamenog doba rasiren je vec po celoj Evropi, ali ni tada jos ne opazamo
kod njega nista po cemu bismo naslutili formiranje neke rase. Tek pri kraju mladjeg kamenog doba, za vre-
me jezerskih naselja na pobodenom kolju, pocinju da se javljaju prve rase. Hilchajmer predpostavlja da pr-
vi tresetisni pas nije bio u pocetku uopste prava domaca zivotinja, da je ziveo samo kao pratilac coveka i
da se kao poludivlja zivotinja zadrzavao u njegovoj blizini. Razvoj psa u domacu zivotinju vrsio se tokom
mnogo hiljada godina, prvo kroz prelazno stanje poludivljastva, i upravo onda kada covek na stubovima
podize svoj dom njegovom zaslugom i pseto kamenog doba postaje domaca zivotinja. Nesumnjivo je me-
djutim, da covek ranijeg kamenog doba nije mogao biti ravnodusan prema psu. Prema Vilkeu, u naseljima
mladjeg kamenog doba, a pojedinacno vec u onima iz starijeg kamenog doba, nalazimo vrlo cesto probu-
sene psece zube koji su ocigledno sluzili hao amajlije. Znaci, pas je morao da bude u izvesnoj vezi i sa
relegioznim stavom coveka kamenog doba. Na zemljanom posudju, tog perioda, zaticemo slike pasa na
kojima se jasno razaznaje oblik spica. Vilke narocito upozorava, na sahranjivanja pasa koja su vise puta
otkrivena u Tiringiji i Ceskoj. Poznato je da je covek sahranjivao samo one zivotinje koje je mnogo cenio
ili one koje je drzao za svete. Prema tome, moguce je da je covek iz kamenog doba bas iz religioznih razlo-
ga privukao psa uz sebe, pa tako i nas domaci pas, najplemenitija domaca zivotinja, ima kao i macka, pore-
klo koje mozda prvenstveno treba traziti u emotivnom zivotu coveka kamenog doba. Kao sto je u Evropi
prvi pas postao od vrste sakala, izgleda da su u vanevropskim predelima postale druge vrste pasa iz dru-
gih vrsta sakala. Od vuka, medjutim, proizasle su vece rase pasa. Niko, na primer, ne sumnja u sasvim
bliske srodnicke veze vuka sa severnim psima koji vuku sanke, kao i u srodnicke veze vuka sa dogama.
Tako smo u razvoju pasa dobili vucje i sakalske rase domaceg psa. Obe su opet raznovrsno izukrstane i
na taj nacin objasnjavamo vanredno bogatstvo rasa kod pasa. Cistih vucjih i sakalskih rasa jedva da jos
ima. Obicno mozemo da kazemo da se kod ove ili one rase pasa nalazi vise vucje ili sakalske krvi. Kao sto
smo vec videli vuci i sakali lako se ukrstaju sa odgovarajucim domacim psima. Ovim ukrstanjem dobijamo
mesance koji mogu uspesno da se mnoze kako medjusobno, tako i sa drugim domacim psima. To je prema
rezultatima nauke o nasledju moguce samo kod sasvim bliskog krvnog srodstva, pa se i sa ove strane po-
vecava veravatnoca da su nasi domaci psi potomci vuka i sakala.
|
| |
| |
